Degradacija zemljišta 
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 19 | Nivo: Geografski fakultet

ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
Семинарски рад
Деградација земљишта
Земљиште
Земљиште као дио екосистема представља значајну компоненту животне средине. Истовремено је важан производни ресурс и услов одржања живота људи, великог броја биљака, а посредно и других живих бића. У земљиште се укорјењују биљке и живи милијарде микроорганизама. Поједине животиње за своје станиште имају управо земљиште. Земљиште није само станиште или повремено боравиште великог броја живих бића, јер сви организми у земљишту ступају у узајамне везе и са земљиштем чинећи са њиме јединствену целину. Та веза се састоји у међусобним педогенетским процесима.
Уништавањем и загађивањем земљишта смањује се продукција хране, што се одражава на живот становништва. Имајући све то у виду, земљиште се сматра стратешким ресурсом који се не може нити увозити нити замијенити.
Земљиште је веома сложена динамичка целина у којој се обавља размјена материје и енергије између живих организама и неживе природе преко низа физичких, хемијских и биолошких процеса. Земљиште није јасно ограничена цјелина. Према литосфери граница земљишта је поступна нарочито ако су земљишта развијена на растреситим стијенама ( глине, лес, пијескови). Ипак, под земљишним системом сматрамо дио литосфере у коме се одвијају педогенетски процеси. Једно од одновних обележја земљишта је антизотропност у вертикалном правцу и мозаичност у регионалном смислу.
Земљиште је један од основних фактора развоја. Настаје као резултат разарања и распадања стијенске подлоге у комбинацији са деловањем живе и неживе органске материје са површине земље. Оно представља природно добро, затим добро од општег интереса-друштвено добро, а с обзиром на ограниченост у квантитету и квалитету – и економско добро. Урбана експанзија је довела у питање коришћење укупног земљишта. У свим земљама Европе, постоји тенденција смањења пољопривредног и шумског земљишта на рачун земљишта за грађевинске намене. Тренд пораста насеља, урбаних и полуурбаних зона и њиховог физичког раста у простору, наставља се углавном на рачун пољопривредног земљишта.
У Србији постоји велики број рудника угља, каменолома, глиништа и сличних површина које се након експлоатације препуштају природној рекултивацији – процесу који тече  веома споро, мери се десетинама година, док на неким локацијама није могућ. правилан приступ рекултивацији  подразумијева плански поступак, на основу базе података.
Нови материјали и технологије омогућавају да се у многим областима грађевинарства остварују значајна побољшања у домену брже, сигурније, ефикасније изградње, одржавања и санације грађевинских објеката, пре свега нискоградње, иако неки материјали имају широку примену у свери заштите животне средине и високоградње. 
За потребе рада усвојена је подела земљишта на три основне врсте:
пољопривредно земљиште које чине: ораниц и баште, воћнаци, виногради, ливаде, пашњаци, рибњаци, трстици и баре;
шумско земљиште;
грађевинско и неплодно земљиште.
Људским активностима везаним за индустријске активности, за произвоњу енергије, за вађење и дистрибуцију руда, саобраћаја и др. настају загађујуће материје. Настале загађујуће материје доспевају у ваздух, воде и земљиште. Загађујуће материје из ваздуха гасовите или у облику аеросола, углавном временом доспијевају у земљиште, а затим у подземне и површинске воде.

---------- OSTATAK TEKSTA NIJE PRIKAZAN. CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]